U nekom se trenutku sva vrata zatvore. Stigao si do zida koji se ne može savladati. Nema dalje. Kraj.

17. mart 2017.

Poslednji susret sa tatom.

Ja to znam, on sluti.

Poklanja mi svoj poslednji rad.  Nedovršen, ali konačan.

Dobro poznati pejzaž, samo je kolorit mračniji nego inače.

Nebom dominira oblak neobičnog oblika.

Autoportret duše? Oblak kao simbol čoveka koji stremi božanskim visinama?

Dragi tata, veliki put smo prešli zajedno, vreme je brzo isteklo.

Svet kome smo pripadali više ne postoji.

Kao da nikada ni postojao nije.

A život nekim ludim ritmom teče dalje.

Ljudi nastaju i nestaju, sakupljaju nevažne stvari, razaraju prirodu, vode ratove…

Gde li se sakrio Smisao?

Ostvariti sebe protivno sili vremena, posaditi stablo, ostaviti trag.

Dejan Knežević